Далмацији

Далмацији

О, земљо чари и небесна баја,Питомих лука, где вечно пролећеУ величанству свога ведрог сјајаСмеши се зраком надземаљске среће,А из Леванта тихи ветрић струјиУ сусрет шуму што са мора хуји;

Где смоква слатка и маслина плоднаПитоме гране повиле под родом;Под пуцем једрим пада лоза родна,И галеб кружи над широком водом,А по драгама жарка песма звони;Где приморкиња бело стадо гони.

И над свим овим где море бескрајноВалима снажним, без краја и реда,Обале бије монотоно, трајно,И, перућ' жало, вечност приповеда,А мрко грање чемпреса високаВезује поглед задивљена ока!

О, земљо дивна, ти ми ниси знана!Тек путник који, млади или стари,Из удаљена долазећи стана,Причао ми је лепоте и чариШто твојим дивним сагледô је крајем;Ал' ја те, земљо сјајна, не познајем.

Ти, земљо лепа, где пролеће цвета,Где талас жалу бајку приповеда,Где у светлости теку бурна лета,А у пучини вечност се огледа,И где предаша још чува нација,Поносно ти је име: Далмација.

Једнога, можда, врло блиског дана,Доћићу и ја на обале твоје,С једном од оних невидљивих рана.Да тамо трајем горке дане својеШто удес зао уме да доделиСрцима које судбина уцвели.

Доћићу и ја; ал' не као други,Да смрт побелим ил' уживам чари,Већ да бесциљан живот пуст и дуги(Док самрт други, бољи не подари),Чувајућ' спомен светао и чедан,Вежем за хумку једну и гроб један.