Пастирева тужна песма

На брегу оном гореТолико пута стојим,Па сетно у до гледим,Пригнут на штапу својим.

Па онда стадо кренем,Псето га чува лако;С брда се у до сиђем,А ни сам не знам, како.

Доља ми цветке пружа,Шарене, миле, младе;Моја их рука бере,За кога — то не знаде!

На бури ту, под брестом,Престојим пљусак густи,Дом онај — пуст ће остат’…Но све је санак пусти!

Шарена дуга милаНад њеним домом сјаје;А она оде, бого,У даљне, туђе краје!

Далеко — ој, па мождаИ преко мора сама!…О, напред, стадо, напред!…Терет ми груди слама…