Прометеј (Гете)

Заклони своје небо, Зевсе,Димом облакаИ вежбај се кô деран којиКреше чкаљНа храшћу и на висовима брегова.Ал’ земљу моју морашМени оставитиИ колебу моју коју градио нисиИ моје огњиштеЗбог чијег ми жараТи завидиш!

Под небом не знамНишта јадније од вас, богови!Кукавно хранитеВаше величанствоПриносима од жртвеИ дахом молитаваИ помрли би од гладиДа нису просјаци и децаНаде пуне будале.

Докле још дете бејах,Не знађах ни откуда ни кудОбраћах своје заблудело окоКа сунцу горе кô да је изнад њега билоУха да чује моју жалбуИ срца сличног момДа се сажали невољноме.

Ко ми је помогаоПротив обести Титана,Ко ме од смрти избавио,Од робовања?Зар ниси све то постигло ти само,Свето успламтело срце,И пламтило си, добро и младоПреварено, захвалом за спасТом заспаломе горе!

Ја да те славим? Што?Јеси ли ублажио икадБол ојађених?Икад ли утишао сузеУгрожених?Није ли ме човеком исковалоСвемоћно времеИ вечни усуд,Господари моји и твоји?

Или си мислио мождаДа треба да омрзнем живот,У пустиње да бежимЗато што сазрели нисуСви снови цветања?Ево ме ту сам, градим људеПо обличју свом,Сој један да буде сличан мени,Да плаче, да страда,Да ужива, да се веселиИ тебе да и не гледаКао ја.