Драгим покојницима

Верујем да негде ван нашега круга,Ван граница земље кржљаве и сиве,Под вечитим сјајем непрегледних дугаВаше драге душе као некад живе.

Али често пута моју душу плавиНеумитна сумња. Ја дрхтим и стрепим,Да ли сте ма гдегод, криви или прави,У странама црним или вечно лепим.

Јер вас никад нема у данима туге,Кад нам срца стрепе и судбе се плаше,Да нам дате, добре некадање друге,Све милосне речи и утехе ваше.

Зар ви, драге душе, без сузе у оку,Без бола, гледате судбу нашу круту,Очајања наша и беду дубоку,И лутања дуга на краткоме путу;

Ил' вас тамо горе грубе неке силеСтегле, и не даду ни речи ни дела,Стварајући од вас, душе моје миле,Јадне Прометеје без полета смела!

О, ако је тако, драге душе, акоВи живите сада за вечито времеНепомичне, хладне, немоћне, и неме,— Ваш је други живот страшнији нопако ...