Прелазно поколење

Господ је тако хтео да ме створиУ земљи где се монотоно живи;Промичу дани ни бољи ни гори,И, сиви, клизе у недоглед сиви.

А сâм сам себи другу душу дао,И с њоме чежње и потребе нове,И док ме овде гњечи удес зао,У пределе ме друге душа зове.

И, шеталица, ја се вечно крећемИзмећу света чезнућа и ствари:Један ме гони као крвник стари,А други кришом посипа ме цвећем.

А судбина ће зато да ме смрви,И осветничко време да ме згази,Јер сам ван њега, узавреле крви,И не корачам по утртој стази.

Јер бог је тако хтео да нас створиУ доба кад се монотоно живи,Кад дани нису ни бољи ни гориА људи млаки, једноставни, сиви ...