Без посла

Мрзовољан сам, све ми је на сметњиОд неко доба; више ни у шетњиВећ не уживам: губим сасвим вољуДа беспocлeно врљам по том пољу...Па ипак, ево, чепам стазом истомПо мекој трави, на ваздуху чистом.Крај мене жито вретени се, класа,Као пучина поље се таласаПод мајским сунцем што одозго пече —Природин живот старим током тече:Лепоте њене вечне су и сталнеЗато су ваљда и тако баналне —Куд год погледим, све то па то свуда...Ах, та да ми је утећи ма куда,Да се откинем ко̑ са ланца псетоИ не дочекам опет овде лето,Да се уклоним од жетвене јаре —Ал’ како? С чиме? У џепу ни паре!Пет сам месеца већ без занимањаИ без зараде — баш ме судба гања!Па кажу: певај, лепоти се диви...Ах, та од лире се врло танко живи.Ипак су згодна поља, њиве ове,За вагабунде и друге празнове:Јер осим поља, пространих ливада,Има ту шума, дубокога хлада,Па када сунце стане јаче пећи,Склониш се тамо, имаш где прилећи.Од памтивека, незнаних времена,Гавана једног ово је домена,Земљом је богат тај господин седи —Ја од те земље немам баш ни педи.Додуше ипак не бих рећи смеоДа у њој немам и ја неки део,У неком смислу ту сам газда и ја:Гле, када сунце топлије засија,Снегови оду и воде нарастуА југ догони чапљу, роду, ласту;Кад уоколо поље озелени,И младим, новим лишћем одевениШумарци стоје и врбе крај бара,А раздрагане од пролетња жара,По ритовима закрекећу жабе —Ја суверено право имам џабеДа у његову спахилуку бивам,Да у природи раскошној уживамИ да ваздуха дишем колко хоћу,Да у шумама потражим самоћуПа о пролећу, срећи, медитирам,Да сав песнички приход себи збирам(Тај је уговор међу нама сталан,Ја сам му за то веома захвалан.И он, коректан ко̑ што је у свему,За део који не припада њему,Боже сачувај да се кад год маши:Од појезије он се чак и плашиА камо л’ да ми у мотиве дира —Спази л’ идеју — бежи без обзира...)

Еле, кад мојој жетви приспе време,Када за песме дозревају теме,Ја онда лутам, трчим или стојим,По целе дане трудим се и знојим.Ал’ док се тако по пољима клатимДа мотив који, идеју ухватим;Докле крвнички на посо̑ прилежемДа цвет појетски у китице вежем,Док росу хватам, чар природе скидам, —Кад појезију у строфе узидам —Тек онда видим шта ми мука вреди:На трговима нико и не гледиНа мој артикл — свако ми се смеје:Хе!... појезија... утисци... идеје! —Ах, од песама што их песник спеваБоље пролази и његова плева.