Бог тихи

Милета Јакшић (1869–1935)

Стубови букве и јеле вити,Тишине глухе зачаран круг,Невидљив бедем као да штитиБожанству тихом посвећен луг.

Место ћутања, дубоких снова,Небеског мира усамљен кут,Нескладом бурним људских гласоваНеоскврњен, још нетакнут.

Камен и дрво с лиснатим џбуномНема је стража около ње,Понекад детлић челичним кљуномНа врати куцне тишине те.

Као да свето ћутање куша,А затим опет још дубљи мук.Мир је, све ћути — Бог тихи слушаТишине вечне једини звук.

9. jyлa 1924.