Вече (Милета Јакшић)

На западу тиња и мре светлост бледаКо̂ далек одблесак задњега погледа

Што га шаље света угашено око —Дан сахрањен лежи у гробу дубоко...

Та блага тишина вечерњих сутона,Овај плач у нама тајанствених звона

Што смрт дана прате, то је жалост душе,Туга снова што се полагано руше,

Умирање жеља, којих је све мање,Угушене сузе, горко одрицање.

То су мртве сенке нада и обмана,Нестајање наше тихо сваког дана,

Ток жалостив којим тече живот цеоТалас за таласом, кад део по део

Од нас време носи да сахрани собом —Наша нема туга над сопственим гробом.