Зова

ЗОВАОна отима росу и сунцеДругим биљкама с тим хладом њеним...Данас је хтедох да посечемДа је искореним,

Одвратише ме да то не чинимПо речима њинимЗова је одувек билаНечисто дрво чаробница вила:Често их виђаху онде где стојеКако чешљају златне косе своје...

Ја, у осталом осетим, понекадТеј страх мистични људи и жена —Дрво је можда посвећено билоБожици каквој паганских временаРано с пролећа она прва листа,Тајно скровишге вилина гњездаА кад процвета, она заблистаМирисним китама ситних, белих звезда...Замишљам да су некад жреци њиниДок се тамјан палиБожици бело цвеће жртвовалиНоћу, на месечини...

И оставих је нек стоји,Нек се и даље у њој виле крију,И да сам осетим мистерију.Побожну језу предака своји,Кад жреци под њом врше обредеКрај, месечине бледе...