Нада (Милета Јакшић)

Разбило сунце јутарње магле,Размакнула се да́ља,Поздрављају ме ветрови топлиИз да̀леких земаља.

Нагрезнуле су пролетње водеТопи се земља мека —На тебе, сунце, на тебе ЈужеПрирода жељно чека.

Ти у свом крилу широком носишЖивота новог клице,Заметке плодне пролећа младаПупољке, цвеће, птице.

Штедро је крило обиља твогаБогато бреме твоје —Да л’ ћеш у њему, пролетњи ветре,Донети наде моје?...

Ко̑ ластавица кад гнездо манеИспред јесење студи —Тако је нада оставила миПусте и празне груди.

Али ти наду у старо гнездоУпути и угони,Па нек се песма њена ко некадРазлегне и зазвони

И кад се скорим на земљи опетОбновљен живот кренеС радошћу општом нека се сложеВеселе песме њене.