Ноћ (Милета Јакшић)

Ноћ дубока... поноћ као гробље мукла,Из белог облака ко̑ бледа светињаМесец је расипо̑ жалостиву светлост —Мир је... глуво доба, доба аветиња̑.

Излазити тада са̑м тек полубудан,Поведен нагоном бледог месечара,Кaо сенка ући међу тихе сени,У збор тајанствени поноћних утвара —

То је подићи се над овим животом,Све земно од себе као прах отрести,Тихо коракнути на међе вечности,Примити садржај нове једне свести

И тек се нејасно сећати живота —Кад с врхунца снова, далеке висине,Над прошлошћу лежи твоја бледа мисо̑Ко̑ студена зрака мртве месечине.