Писмо из манастира

IТребо̑ сам давно, пријатељу стари,Да ти се јавим у прози? Никако!Ал’ стра’ од стиха... а и друге ствариЗадржаше ме, те најпосле, такоЗакасних, — него, јутрос ми подариЋудљива муза стил и перо лакоИ охрабри ме: сад већ неопходноДуг ћу да платим — ма ме ђаво одно̑...

IIНадао сам се да ће време битиМени по вољи, па баш јесте тако:Бели се небо, снег од јутрос китиГоло дрвеће, мећава једнакоДо̑ завејава — та већ смо и ситиСунчаних, лепих дана̑ — још да јакоНе треска ветар од капије крилоНа манастиру — добро би ми било.

Гледам кроз прозор: метају се, вртеИвери бели у зимњем ваздуху,Једва назирем кроз њих бледе цртеОколних брда, у вилинском рухуПланине ћуте белином застрте —Не допире ми кроз тишину глухуНи глас човечји, нити цвркут тица,Већ само шапат снежних вејавица.

Како је добро у ћелији сада!Тихо, удобно, пећ дише топлотом —Од мећаве ме штити древна зградаА од досаде књига... видиш по томДа ми самоћа доста лако пада, —Задовољан сам уопште с животом —И друштва имам, јер зидина стараИмаде попка што ме разговара.

Одавно врло живи цврчак стариУ томе зиду; монашина права,Нит воли гору, нит за својту мари,Цео дан ћути, ал’ ноћу не спава,Већ, памтећ чудне из прошлости ствари,О старини ме радо извештава —Друг у самоћи, одавно познати,Он ми понекад дуго време крати.

A propos! Лети скоро увек зађеУ до̑ плачевни мрачних eрeмитаИсторик неки, али ретко нађе,Док у архиви старе списе чита,Осим прашине, друге какве грађе,А не сети се попке да запита —Међутим, попци што овуда живеПамте и знаду више нег’ архиве.

IIIПролетос једном када хтедох поћиУ лег... ноћ тиха — чудна осећањаОбузеше ме у дивљој самоћи,Отворим прозор: мрачна гора сања,Месец је зашо̑ — у чаробној ноћиВидно је доста од јасног сијањаБезбројних звезда... све клонуло дрема —Глуво је доба, ни славуја нема.

С песмом из луга... тихо?... ипак није:Пробуђен живот ни једнога часаНе одмара се, већ кипи и бије;Вотњак у цвету креће се, беласа,Облак мириса поветарац лијеУ моју собу — каткад доталасаКрик ноћне птице ил’ шумскога звераИ крекет жаба из горског језера.

Ти не знаш шта је така ноћ у гориОслобођеној од зимских окова,Кад се угарак под земљом разгориИ букне плима животних сокова,Када природу несаница мориПа тлапи, бунца, пуна мутних снова —А твој осећај из простора малаНавре ко̑ поток из уских обала...

Осећам како тескоба ме дави ..И за трен ока нађох се у врати,Ко̑ роб над нема да га зауставиПрепона каква ил' стража ухвати —Кад иза мене глас танан се јави.Цврчак ме, то јест, брзо одуврати:„Та, куд си наго̑? Видиш да је касно,У горама је страшно и опасно ...

„Чувај се, велим, јер у ноћи овеУ шетње ићи страхота је права:Мај је куцнуо на старе гробовеГде робље смрти од искони спава,И авети се дижу, час им говеКад поноћ глуха мртва ускрсава. —Шта? Не верујеш? Ајд умири чуство.Па слушај старца, чуј туђе искуство.“

IV„У тој ћелији, у којој ти садаПроводиш дане искушења свога,Веома давно , не сећам се када,Дође у зиму с пута далекогаНепознат млади блед и препун јада,Да грехе каје, да живи за Бога —Могло му бити двајест седам љета,Ал’ пресит беше сласти овог света.

„И прими завет. Служећи примерноСвом Спаситељу, узорно се владо̑:Молитве, поста, држећи се верно,Његово срце — није се ни надо̑ —Пређе рањено, болно неизмерно,Исцелило се — и лице му младоУ тихом куту глува манастираСину изразом блаженога мира.

„Целу ту зиму провео је такоУ молитвама као светац прави,Никуд се није из ћелије мако̑Па ни кад зима поче да се кравиИ снег по брди’ да копне полако,И кукавица из горе се јави,А благи мирис пролетњега даха.Продре у избе суморних монаха.

„Ал’ једног дана у месецу мају:Рано га јутро с цвркутом пробуди:Жагоре птице у оближњем гају,Звижде косови, дрозд се јутру чуди;Плави се небо, облачак у сјајуЗове га, мами, даљине му нуди —Он, жељан силно простора, слободе,Штапа се лати па у горе оде...

„И монах иде... а куд ишо̑ није!Валда где стопа људска није била:Где чудне тајне густа шума крије,Где је рочиште чаробница вила,Где звери нема, нит орао вијеГнездо, нит чујеш шапат птичјих крила —Где су бездани и најгушћа честа,Пећине глухе, очарана места...

„Ал’ док он тако по цео дан лута, —Често се диже ноћу, пре освита —Разочарана а и забринутаБратија друга, у чуду се пита:Та каква му је то невоља љутаДа се ко махнит по горама скита? —А он се враћа и мртав уморанНа постељу се баца блед, суморан.“

V„И тако светац лепо се поквари,Чешће се канда тек у зору враћа...Већ помишљаху свакојаке ствариИгуман седи и остала браћа,Јер монах Бога сасвим занемари,Нити се моли, нит се књиге лаћа —А може бити — помислише они —Да га онамо демон какав гони?

„А кад се дозна да и ноћу грешиВарајући их докле год је мого̑,Скупи се сабор братије и решиДа се педепше, јер то је већ много!Ал’ бледи монах горко се насмешиКад га игуман опомену строго —Онда закључи овај сабор светиДа јадник није при чистој памети.

„Доиста неку страшну тајну скрива,Дивљи га немир у грудима мори,Лице му каткад смртно бледо биваА каткад опет огњем се разгори, —Хаљине кида, окове раскива,Маше рукама као да се бориИ устреми се као да јуришаНа војску неку — па се опет стиша.

„И гоњен силом неке тајне кобнеПо планинама он се опет вереНа месечини сред тишине гробнеКад роса пада и звезде трепереИ кад сан дубок поноћи чаробнеНе буни птица нити горско звере, —И гледа сенку што је гора бацаИ ослушкује ноћ, свирку попаца.

„А кад дубоко у планину стиже,Задихан младић устави кораке —Мир свуда... црна планина се дижеКао нем гигант што живота знакеУ себи таји, — а ту, њему ближеГде месец лије своје беле зракеСија се шума што у роси пливаИ у бледим се искрама прелива —

„Вир у дубини... За тренутак окаКроз пусти шипраг у долину сађе.Хладом га прими гудура дубока,У очараном месту он се нађе, —Заста... па онда у два у три скокаУ месечево склони се захлађеГде мрачно стоји развалина нека,Па се притаји као да неког чека.“

VI„Те развалине (још се попак сећа)У давно време беху мрки двориНеког витеза. Пре седам столећаОн је живео у суморној гори.Мрачан, самохран, — ал’ увек с пролећаПочиње чудна жеља да га мориЗа светом ил’ за каквим било другом,Па онда лута дубравом и лугом.

„Блудећи једном без циља и мете,Срете девојче неко бела лица,Горко плакаше залутало дете:Тражећи сасе, раних љубичица,У густој шуми оно пут пометеОдвојив се од својих другарица —И витез овај убрише јој сузеПа је за друга у свој замак узе...

„И од то доба живели су ониУ пустој гори далеко од светаГде дивље само глас ветрова звони, —Али не прође неколико лета,Када се једном он диже да гониДивљега вепра — о судбино клета! —,Шуме га мрачне у недрима скришеИ витез кући не врати се више.

„Замак опусте, а она се кренеДа тражи мила друга на све стране,Ал’ на питања, на уздахе њенеТужно шаптаху само брсне гранеИ поток даље иде, ћуте стене —Док, најзад, тако проводећи дане,У жалосну је врбу време створиПокрај извора у самотној гори.

„Но сад о мајској ноћи о поноћиТајанствено се дрво женом ствара:Надајући се да ће витез доћи,Жалобном песмом из времена стараОна га зове у горској самоћи,Да га љубављу ко̑ некад очара. –И болна песма гором одјекује,Али све ћути — нико је не чује.“

VII„Глуво је доба.....ал’ монах је бдиоДок је дубрава спавала без гласа, —Но када ветар што се дотле криоЗањиха лишће шумско — пун ужасаНаста тренутак, јер из да̀ље тиоHa црним грудма летњега таласаДотрепта дубок звук поноћњег сатаИз горе некуд — њега страва хвата.

„И гле! Женом се створи врба стара...Поче с уздахом као да се зане́лаОд сна вековног очи да отвараНа месечини тајанствена, бела,Да руке шири као да чини, чара —Он к њој полети ко̑ с тетиве стрелаПа се страхотној чаролији дадеИ као мртав јој у загрљај паде.

„Мислећи, тужна, њезин витез да јеУ наручја га стиска јадна жена,Плаче, грли га, љуби, даx јој стајеУспоменама давним занесена.Седам столећа њена чежња траје,Седам столећа болна љубав њена —Ал’ чим забели дан, та авет ил’ вилаПостане дрво ко што је и била.“

VIII„Дошавши к себи, монах се упутиСвом манастиру, себе проклињући.Посрће, пада јер свест му се мути,Жегу пољупци од отрова љући,Рђав свршетак кобне страсти слути —И стигав најзад у ћелију, кући,Пут љуте гриже, очајан, без нада,Пред Распјатије на колена пада.

„Али су она времена одмаклаКад је у борби врлине и страстиБожја се милост грешника дотакла...Сада напуштен, у демонској власти,Плен вечног огња, на ивици пакла,Над безданима коначне пропасти —Њега Бог више погледати неће,У страну лице од њега окреће.

„И ништа више лека да му пружи,Једна проклета суза да се родиДа молитвама тихи плач придружи. —Скочи, ко̑ махнит по ћелији ходиИ косе чупа, прети, Бога ружи,Јер болна мисо̑ сва га тамо води —Ал’ тога дана кад је сунце селоОн се одлучи на очајно дело.

„Сумрачан, ћутљив, нестрпљиво чекаДа се манастир у сан дубок даде,Па кад ограну месечина мека,Из ћелије се невиђен украдеИ лак, тајанствен ко̑ утвара нека,Полети путем што га добро знаде. —А када стиже, до̑ га прими му̑ком.Он се притаји са грозном одлуком.

„И најзад њена песма се захори,Болна и плачна да камен покрене:Поток очаран преста да жубори,Све ослушкиваше песму туге њенеКо̑ ухо да је сваки лист у гори. —Монах се трже и Бога спомене,Затим охрабрен, одлуке се сети,Па се на авет ко̑ вихор залети.

„И док га она у загрљај чека,Он, уз крик махнит, трже иза пасаНож да у недра забоде јој мека —Ал’ клону, она врисну — од тог гласаЗагрми страшан еxo: лом и јекаКао да се руши стење од ужаса...Та грдна хука заглухне му ушиИ он ко̑ мртав низ поток се сруши.“

IX„Сутрадан ловци, у освитку дана,Нађоше онде монаха јадникаС ножем у руци, ал’ никаквих ранаНа њем не беше: мртав, бледа лика,Не̑м он лежаше — и тајна незнанаНапаћенога, бедног испосника,Страховит пример горка искушења,Остаде тајном за сва поколења.

„Гроб му је и сад на месту скривеном,Далеко тамо у горској тишини.Над њиме врба с косом расплетеномТугује за њим — и теби се чини,Кад ветар пирне, у шапату њеномГовори бајка о мутној старини...Сад ти испричах овај чудни случајПа кад мај дође а ти се закључај.“

XАл’ сад је зима, и ја се не бојимНечистих сила, мај је још далеко. —Напољу сне́жи... Сам с мислима својим,Тубећи добро што ми цврчак реко̑,Мећаву гледам, код прозора стојимНа ком је давно утврдио некоСтарински јаке шипке од жељезаРад свог спокојства — и прође ме језа...

А нарочито када снажним махомЗимска олуја на окна нагрне...Тада обузет празноверним страхомСрце и душа у мени претрне,Јер ми се чини да с бурним уздахомМонахов дух се из прошлости врне,Тражећи мира стару избу иште,Од светских бура тихо пристаниште.

Зато од сада кад пролеће гранеИ испуне се шуме птичјих трила,Кад сладострасно сунце озго планеИ под напоном пробуђених силаПотера врба, дрен цветати стане,Придржаћу се цврчкова правила:Из ћелије се нећу ни помаћи,Ни дах ветрића неће ме дотаћи.

Тврдо одлучен да будем аскета(С лицем додуше не сувише бледим),Ја уосталом већ неколко летаВеџбам се мирно да на ствари гледим,Клоним се много и бежим од света,Те међ братијом ко̑ достојан вредим —Сумњиво им је само, како чујем,И подозриво што стихове кујем.

У њих се каткад звук страсти уплете,Јер ми Лукави ни ту не да мира:Кад год славуји овамо долете,Нађе се и он око манастира,Шуња се око обитељи светеИ тражи, њушка, своје жртве бира.Па кад навијем на побожну ноту,А он ме гуpнe дa певам Ероту.

И тако, видиш, враг никад не спава,И мир што сам га мучно стеко̑, дражиОд свег на свету, он ми нарушава.Дошаптава ми, прича разне лажиМирским сластима мене искушава. —Ти с тога буди у свом суду блажиАко ме најзад узму сто ђаволаПа будем што сам био, то јест: —

Да свршим... Ајде једанпут ме походи,Дођи на који дан свом старом приши,Теби ће така промена да гoди —Но и дотле се не лењи већ пишиПа и ти мене мало разоноди —Тог задовољства барем ме не лишиДа с тобом ћаскам преко писма, брале,Кад је већ друкче немогуће... Vale!