Самоћа (Милета Јакшић)

САМОЋАЈесење вече; још се не палиСвећа, ал’ сумрак мени не смета —Имам и друштва: гле, попак малиУ зиду цврчи: гле жива света!Распевао се крај топла банка —Ал' жалостиво глас му се тресе,Песмица му је слаба и танка —Ох, све се бојим, откинуће се...На пољу хуји ветар... из зидаПопак умуко — ћути све живо —Тако!.. последњи кончић се кидаШто ме је с живим светом везив'о...

Милета Јакшић: Песме, СКЗ, Београд, 1922, стр. 96

Јесење вече; још се не палиСвећа, ал’ сумрак мени не смета —Имам и друштва: гле, попац малиУ зиду цврчи: гле жива света!Распевао се крај топла банка —Ал' жалостиво глас му се тресе.Песмица му је до душе танка,Ох, све се бојим, откинуће се...На пољу хуји ветар... из зидаПопац ућут'о, ћути све живо —Тако!. . последњи кончић се кидаШто ме је с живим светом везив'о...

„Самоћа“, Бранково коло, IV, 15. (22) октобар, 1898, стр. 1313

Јесење вече; још се не палиСвећа, ал’ сумрак мени не смета —Имам и друштва: гле, попац малиУ зиду цврчи: гле, жива света!Распевао се крај топла банка —Ал’ жалостиво глас му се тресе,Песмица му је додуше танка,Ох, све се бојим, прекинуће се...Напољу хуји ветар... Из зидаПопац ућута, ћути све живо —Тако!... Последњи кончић се кидаШто ме је с живим светом везиво̂.

Петровић, Б. Српска књижевност у сто књига, 1971, стр. 114.