Стари орах

Давно, ко зна када из врањега кљунаПао је на равно поље један ора’ —Из његове љуске гигант се излего̂,Букнуло је дрво големо к’о гора.

Често, у данима илинских врућина,Уморан му свраћам са сунчаних стаза.Он путника мами на голој равнициКао у пустињи зелена оаза.

Високо се диже лиснато му кубе,Под њиме се хлад и полутама шири,Сунчани се зраци у лишћу му гасе —Тихо шуми кад га ветар узнемири.

Он шапуће бајке из мутних давнинаИ дубоке тајне прошлости откриваВетру са пољана, који га облеће, —А у мојој души сету изазива:

Једну болну мисо̂ што веје одозгоИ струји са лишћа, са столетна грања:О људском животу тренутнога рокаИ о чудној тајни вечнога трајања.