Вечерња шетња

Трептало је, душо, на заходу сунце,По врхови даљни горео је пламКад ти нога лепа на стазицу ступи,Поред тебе нико, ја једини сам.

Ка’ из пене морске богињу вечери,Небесних лепота најстронији род,Праћену ветрићи и свежи и нежниЛако те ношаше достојанствен ход.

На лепом ти оку умори и боли,Брижним челом лака лепршала влас,И кад сунце зађе у дубине својеПоследњи одблесак здравио је нас.

Гледасмо га с виса сљубљеним погледом,Приљубих се нежно уз твој лепи пас,У срцу таласи чемера и бола,А тишина мирна свуда око нас.

Гледећи у заход сећах се старости,Данас, сутра — прах смо, мирна гроба два,Па погружен крадом мољах се вечности:Да и вечног мира поред тебе дâ.