Зар једанпут

ЗАР ЈЕДАНПУТ...

Зар једанпут пошале се људи,Па жаоком жацну ме у груди.Свака вест ми носи гласе црне,Од болова душа ми претрне.

Одем у врт, па у небо гледам.Стежем срце, клонути му не дам;Ћутим, чекам небеснога жара —Ћутање се у молитву ствара.

И шум нови донесу ветрићи...Да л' је анђ'о, који хтеде прићи,Не знам, али ја осетим пламаИ звон чујем од нових песама.

Жар младачки у очима сене;А лице се слађано осмехне;Небо, земља новим блеском сјаје —Целом свету шиљем опроштаје.

И, к'о копље са упорног грања,Сад с врелога срца се одрања;Остави ме сумњичење свакоИ у души опет лако...лако.