Из нишког храма

Милорад Поповић Шапчанин (1841–1895)

ИЗ НИШКОГ ХРАМА

Господ је светлости расуо таму —Данас сам, друже, стајао у храму,На ком је варвар освету снив’о,На ком је сужанства печат почив’оПрезрена, тужна, без песме гласаГледаше к небу, чекаше спаса.

Данас се храмом небеса мире —Србин му данас скин’о' синџире;Дајућ’ му слободе и освете дареУтр’о сузу Србије старе:Велика црква радосно поје,Спомиње кнеза, уздање своје.

У њој се молих сред светог чинаЗа моју ћерку, за мога сина;Владика стари божију вољу'Призва за народ на бојном пољу,На веран народ, на Српство цело —Заставу српску што носи'смело.

Из овог весеља, из овог слављаТеби и деци шиљем поздравља;Кажи им Србин Косово свети.Сину ћу с боја пушку донети,Да јунак буде, да Турке гањаСа свете земље наших Немања.