Неверној срећи

Милорад Поповић Шапчанин (1841–1895)

НЕВЕРНОЈ СРЕЋИ

Неверна срећо минувших дана,На моме срцу мраком цртанаС белегом грозном твог бича крута —Одлази, желим ти вечнога пута!Поспешни ветри нека те носе,Нека те ломе, нека те косе!

У тесној соби срцета могаДоста је било терета твога:Та чим се проспу по њему зраци —Твоји их хладни сатрше мраци,И сваки цветак радости мојеВен’о је под снегом студени твоје.

Ја сам се с тобом и мирит’ хтео,Плашт сам ти дав’о, светао, бео,Од бујних жица песме и вина,Убавих надеђа и милина,А исках од тебе жртвицу: самоИзближе, секо, да се познамо.

Ал’ ти си холо дизала главу,Сипљућ’ ми сузе по оку плаву,Пећине као ледене, мрачнеХтеде ми разбит, груди јуначне,И срушит’ мртав, укочен стасУ гроба тесна ледени јаз.

Но, хвала згоди лепа случаја,Распреште с’ твоја паклена граја,И на бедему, што јој се сруши,Нова живота пламен се пуши,Бацајућ’ танад склупченог дима,Намењен теби и њима свима!

Одлази, јури, црна авети!Оток ти буј’о на кобној пети!Скрхала с’ живост крока ти лака!А ја ти хромој не дадох штака,Кад ти се прохте злосрећној ћудиСтаниште тражит’ у моји груди.

У место тебе — љубави краснеСијнуше душом свећице јасне;И сад сам ведар, и сад сам лак,Па љубим небо, па гутам зрак;На усти буја песама цвет —Просипљу мирис на цео свет.