Поноћна песма (Шапчанин)

Певао бих песме нове,Певао бих старим гласом,Наше свете жртвеникеДа оденем новим красом;

Да задахнем новим дахомСваки спомен дана они’,Ал’ чим дирнем жице стареА суза се сама рони.

Откуд суза? — Ох, не питај —Ти ме јоште зовеш својим,Ал’ кад данас мислим на те,Не знам зашто, ја се бојим.

Не смем жице ни да такнем —Сваки гласак тамна туга,Сетна песма птице онеКоја блуди без свог друга.

Чини ми се, не знам зашто,Што би свето није више,Све сличице срећних данаУ мени се скаменише;

А срце би да се мази,Још за тобом силно бије.Ал’ ти сретни наши даниТеби, можда, — маштаније.

Ти одлазиш, — у мом срцуТако страшна пустош зија,Опрости ми, опрости ми —За тобом бих бег’о и ја.

Ја сам јоште твоје „дете”,Демони га такли нису, —О, ала је срећно билоДок на твоме беше вису.

Отисни га, ој анђеле,С њим ће минут’ туга многа;Отисни га, нек’ изумреБез љубави и без Бога.

А кад крадом старост дође,Ти у миру млад свет стварај,Потражи ме под бршљаном,Па се с прахом разговарај.

Мој прах ће ти оздо рећи:Беше л’ слађи тај свет већи,За који си мене дала,Моја ружо прецветала!