Хвалиш ми песму

Милорад Поповић Шапчанин (1841–1895)

Хвалиш ми песму, лепа,Да ј’ жива, невина, творна;Хвалиш је, а не знаш, хај!Да је и љубоморна.За смехом њеним вириОд туге невен-цвет,Пева, а копни, лепа,Што ј’ слуша цео свет.

Песме су боли, лепа,Из живих рана лазе,Казују нежних жељаОбмане и поразе.Та свет је тако хладан,Он само себе зна,Без тебе глух и таман —Сав живот опсена!

А ко б’ и пев’о широм?У свету мало смерних,У вери нашој самоНас двоје правоверних:Зато би песма хтела,Да шапне уху твомБеседом, теби знаномА свету — скривеном.