Залази сунце. У захладном куту Зелено лишће зрак посуо златни. Уморни путник, у миру, на путу, Ужива и одмор и починак ратни. Стишава све се, и тишина сетна С вечером благим над гором се вија; Мирише силно брезовина цветна И благи ветрић цветно грање нија. Нада мном небо густо лишће крије, И тихо шуми, лепрша над главом, Немирно дршћућ’ лист о листак бије... И цвет се круни и расипа травом. А мисли моје лутају и беже — Искрице мраком блескајућ’ се гоне — Из густе таме истржу се мреже, И мрачној бездни одблесак им тоне. Као то цвеће мирисно и свеже, Тајанствен и њих дух из мрака диже, Јаве се, буду и незнани беже Крају ког нема нит’ се икад стиже.