ЕДОМОВА ЖЕНИДБА

ЕДОМОВА ЖЕНИДБА(Староинглеска)

На брежуљку од мрамораПоносити двори стари,А у двори млади ЕдомЧувен витез господари.

Жељно гледа добар јунакКроз дурбин из перивоја...Ал' ето ти једног слугеПун прашине, крви, зноја.

Јелкин слдуга у најжешћемЈурио је трку горе...Пита њега добар јунак:„Шта је, слуго, шта је, море?“

„Бог ти свака добра дао!“Отпоздрави лаган паже —„Шта драгана моја ради?То нека ми весник каже.“

„Госпођица наша лепа ,Сузе лије, прси бије:Сутра ће се да растанеОд милог си ђувегије.

Господару и јуначе:Голема је наша беда,Е властелин тако жели,Тако хоће, заповеда!

И већ се у нашем дворуИскупише светли свати,Та сутра ћ.е лепу ЈелкуМатор јунак љубом звати.

Не пође ди за наказу?То властелин страшно прети:Да ће Јелка на тржиштуНа гломачи морат' мрети.

А невеста дршће, стрепи —„Бог јој био у помоћи —!Али ове страшне часеПреживети не ће моћи.

И шаље ти марамицуПуну суза , бисер-веза,Да се сећаш лепе драге,Мој узоре од витеза!

И шаље ти златну бурмуМртав дарак миља жива,Да се сећаш милосницеКад у гробу успочива.“

„Живо, слуго, хајд', полети:Ил' живети, ил' умрети,Ал' тако ми оштра мачаОтећу је од хавети!

Брзо, живо! реци драгој:Да још нојца не ће проћи,А ја ћу јој из даљинаПод прозоре светле доћи!“

„Прну слуга као стрела,Моран дођо, паде, клече,Те девојци живо-мртвојОвакове речи рече:

„Поздравља те Едом млади:Ил' живети, ил' умрети!Добрим мачем клео ми се:Отеће те од хавети.

Још вељаше, да жалоснаОва нојца не ће проћи,А јунак ће у походеПод прозоре теби доћи.“

...Данак прође, нојца дође,Носи људма санка мека...Сви заспаше, само ЈелкаШто драгана будна чека.

И већ, слушај! лаки уздахЛети горе уз прозоре...„Пробуди се, дико моја,Супарнице светле зоре.

Одзови се, небни висе!Од суза сам лестве слио,По лествама сађи ми се,Сађи ми се, данче мио!“

„Ој, ала ме срце болеМој Едоме, мој соколе;Али шта би људи реклиАко би нас ту затекли?“

„Не бој ми се, не страши се!Немој дробних суза лити:Врелим срцем кунем ти се:Сутра ћеш ми љуба бити.“

„Властелин је бабо мениГосподскога, старог рода...Шта би рек'о свет о мени,Или шта би сва господа?

Нит' би јео, нит' би пио,Нит' би лег'о, нит' почив'о,Док ти не би с ледним мачемРаспорио срце живо!“

„Није тако, није, није!...Буди само поред мене,Плашити се не ћеш вишеЉуте ђорде наоштрене!“

„Ти из срца читаш, боже!“Узданула мома горе,Па к'о голуб или лабудСађе доле кроз прозоре.

Млади јунак диже момуА дизгене хату скупи,Те одлети као муњаБакрачлијом кад га лупи.

То опази собарицаТе на лаке ноге скочи...„Хој господо, хој властелаПротрљајте ваше очи!

Не спавајте! будите се!Нади су вам потрвени,Двори су ван поробљениА образи оцрњени!“

Као тигар бабо скочиЦикну, рикну, продере се...Од пуцњаве, смутње, вревеИ земља и двор се тресе.

„Хај, на ноге, слуге, Жоне!Невесте нам нема више.“...И у двору на авлијиЧитава се хајка диже.

И одоше и стигошеБегунце на добри хати...Па је л' доста један животДа срамоту вељу плати?

„Стан', Едоме! црни скоте!“Жорж страхотан мамно виче„Стан', Едоме! стани, робе,Харамијо и крвниче!

Стан', Едоме, стани, робе!Роб ти је и бабо био,Што је негда и џелатуМрску руку пољубио!“

„Лажеш, Жоне, лажеш, псето,Ја сам племић, ал' ти ниси:И грб онај украо сиСа рамена што ти виси!

Но придрж' ми, дико лепа,Хата мога крилатога,Да истргнем из корицаКрвожедна мача тога.

Да видимо, пред јунаци,Кад ме хавет тако ружи,Да л' заиста достојан је,Да му Јелка руку пружи!“

Сабља сева, сабља звечи...Земља дршће, земња тутњи...Бедна Јелка не зна што ћеУ тој вреви, у тој смутњи.

Сабља јекну, сабља звекну —Вреле крви пије трава...На врх сабље едомовеЖонова се пуши глава.

У том часу указа сеИ властелин црн од праха...Лепа Јелка не зна што ћеОд срамоте и од страха.

Још властелин у рог дунуА већ цела војска стиже...Давор, Јелко, ти не видеЉубазника твога више!

„Не машај се бритке ђорде,Та наша је љубав стара —А љубави небо ружиА љубави чуда ствара.

Благослови чеда твоја,Што од врела миља горе…А племић сам, имам злата,Имам блага, имам дворе.

Племићка је мајка мојаПлемић ми и баба био“...Ал властелин увређениНије ништа беседио.

„Мрзак сам ти, презиреш меИз дубине срца твога...Но бити се с тобом не ћуЕво, прими мача мога!“

Тада Јелка, бедна момаПред колена оцу паде,Те у миљу и зазоруПреклињати њега стаде.

„О, прости ми, драги оче,И драгану моме прости...Та ја добро тебе знадемБескрајан си у милости.

Ал' свиснути морала бихОд терета и од јада,Да сам ваљда наказинаПостанула љуба млада.

Но ти рече негда мени;„Јелка ми је моја нега“Ти си рек'о мили оче,Да ме љубиш преко свега.

Па прости ми, добар оче,И драгану моме прости:Та ја давно тебе знадем:Бескрајан си у милости!“

И властелин чело тареИ властелин сузу проли,Потом рече: „мила ћери,Твоји јади, моји боли!“

А девојка нежно падеСвом оцу на мушка недраКао кад на церовинуРоса пане с неба ведра.

„Ево теби ћерке мојеИ државе ево целе,Што би радо међу собомДа краљеви моћни деле.

Твој отац је менеБаш до срца увредио...Ја ти желим: буди бољиНег' што ти је бабо био.

И као што чисто љубиш,Мој соколе соколова:Прими данас од срца миТака чиста благослова.“