КАД САМ ЖЕДАН БИО...

Љута жеђа морила ме, зоро,И још мало свиснути би мор'о!Нисам знао, куд ми ваља ићи,Де ћу л', тужан, на врело наићи.Нити хтедо... ал' не мрка вина,Већ пољупца с уста од рубина.

И допусти мени, бело лане,Да ми душа на изворак пане,На изворак замедљани, селе,Ког обале два листића деле,Медан извор — уста, чедо моје,Два листића — ђул-уснице твоје.

Жедна душа да сретна је била!Али кад се с извора напила,Занела се, тешко задрхтала,На црне је очи твоје пала,Те од душе у тој црној стајиПостадоше очију ти сјаји.

Али дивна она рајевинаШто ми душа с уста од рубина,Што ми душа са извора пилаУ пехар се — у срдашце слила;У срцу ми рајевина врије,Срце мора песме да ти вије.

Може бити, душо моја мила,И срцу ће да нарасте крила;И срце ће теби да полети,Песме своје све собом понети,Ал' нек иде! нек пева! нек тужи!Кад је тица: нек се с ружом дружи!