КОД КУЋЕ

КОД КУЋЕЕво, мајко, ево твога сина,Дошао је једном из даљина!Дошао сам, но не питај како?Доста, мајко, крај тебе сам јако.

Тужно срце не боли ме више,Ма ми рука ледне сузе брише;Тешко ништа није мојој души,Тек што жиће давно ми се суши.

Пуне беху негда моје грудиАл' их кивни поробише људи;Здрава ми је млада душа билаПа сада јој почупана крила.

Од облака мутнога ми челаСад је већ и тица одлетела,А од тужна теретна ми вајаСуво пада свеже лисје с гаја.

Не ћу више веселих песама,Да се срце од радости слама,Не ћу више вруле у пастираНит' ружина дивна миомира.

Не ћу више ватренога вина,Да ми срце игра од милина,Не ћу више крај својих друговаДа си жице плетем од санова.

Шта ће вино? вруле, песме , снови?Кад по мору крви срце плови,Кад је душа к'о рањено тиче,Кад ми свуда трње, пелен ниче.

Трње, пелен!... ал' какве су речи?...Та живот се овако не лечи,Нит' се мајка жалостива, стараОвако у тузи разговара.

Негда... негда... ал' куд сам се део?...Ја те, мајко, нисам вређат' хтео!Нисам хтео, да ти бадавадеИз ока се светла суза краде!

Утри сузу... лакше, ћути, стани...Стегни срце више не уздани!Та мој живот пун певоље бедеТо не вреди, што ти сузе вреде!