ЛОРД ТОМА и ЛЕПА АНА

ЛОРД ТОМА и ЛЕПА АНА(Шкотска балада)

Млади Тома, лепа АнаСеђаху на брегу горе,Мека нојца, поветарацСлушао им слатке зборе.

Нашали се младо момче,Као да је сред весеља:„Ја се никад женит' нећуБез савета пријатеља!“

„Убрисаћу горке сузе,Угушићу уздисаје,Ал за момка овакогаЈош се Ана не удаје!“

У дворови праотацаНа колену Томе клечи,Те зловарној својој мајциОвакове рече речи:

„Дође доба, мајко моја,Да савеза дајеш мени,Е озбиљна ствар је врлоТвој би синак да се жени!“

Вели њему злобна мајка:,Лепота је ко и цвеће,До лепоте лепа АнаДонети ти ништа не ће.

А богата дева смеђаДонеће ти сребра, злата:Градова јој ваља бисер,Што га носи око врата!'

Пита Тома браћу своју:,Саветујте браћо мени,Е озбиљна ствар је врлоВаш би братац да се жени!'

„Заборави, брате, Ану,Лепа Ана сирота је,А поносна мома смеђаТоваром ти блага даје!“

Вели Тома сеји својој:„О "саветуј, сестро, мени,Е озбиљна ствар јо врлоТвој би братац да се жени!“

Одговара сестра верна:„Ану узми, драги брате,Ако не ћеш да те послеНевоље и јади прате!“

Тако сестра... али ТомаНе хтеде ју послушати,Већ он лудо 'нако чиниКао што му рече мати.

...Нојца прође, млада зораНа истоку тек да планеКад бабајко лепе АнеПред постељу њојзи стане.

„Пробуди се, ћери моја,Устај луче моје бело,Од скерлета и од свилеПокрој себи сад одело.

Па одлази светој цркви,Боно чедо старог тате,Да невесту, ђувегију,Да господске видиш свате!“

Зове Ана собарице:„Да лепо ме очешљајтеИ свечано од кумашаСад на мене руво дајте!

У косу ми уденитеДва љиљана нежна, бледаИ пупољак с којег нијеЈош лепирак пио меда!“

На девојци кумаш, свила,Пупољак у густој коси...Лети коњиц као ветарШто девојку цркви носи.

Коњицу су око вратаБиљур — звона намештена:Звона звече... земља тутњи...Са коњица лети пена.

За девојком двапут дванаестМладих дева и момакаКао звезде златокосеКад изађу из облака.

Кад до цркве дође АнаПред црквом на камен седе,А кићени светли сватиНа дивотну цуру гледе.

Кад у цркву ступи момаСва се сјајом заблисталаКао да је рујна зораСа истока доле пала.

И баш поред лепе АнеСеде нева младог лорда,Невеста је дивног стасаНевеста је чудо горда.

Нежно лице лепе АнеКао чисто сунце сија...Не зна Тома да ј' у црквиНе зна да је ђувегија.

У шуваци младог лордаЦветак беше расцветани,Пољуби га, те га спустиУ криоце лепој Ани.

Онда рече горда неваШто је поред Ане села:„У ђулси се ваљда мијешТе си тако лепа, бела!“

„Ја никакве ђулсе немамЈа се чистом водом мијем:А од тебе што сам лепшаМорам, ево да се смијем!“

Тргну нева оштра ножа,Бесно викну: „путуј, гаде!“Бедна жртва пусте злобеНад мрамором мртва паде.

Плану Тома као муњаДимискија севну ђорда...Крај голуба гавран падеПоред Ане нева горда.

„Сад остани за навекиПоред мене, жељо жива!“Викну Тома, те удараСебе у сред срца жива.

...Саранише двоје младиОкићени, светли свати:Над гробом им још и садаЗелен крин и ружа цвати.

Крин се око руже вије,Ружа њему миром мири...Ко би рек'о, да су негдаДевојка и момак били!