СУНЦЕ ЈАРКО — Мита Поповић

СУНЦЕ ЈАРКО...(глоса)

„Сунце јарко, не сијаш једнако,Драга мене не љуби једнако!Ил ме љуби, ил ме се окани!Знаш, неверо, како си се клела?Другу не ћу, за тобом умрећу.“

Кипио сам, врио, горио сам,Сањао сам, дивотанче моје,Ал' ја тебе тиме не увреди,Та сањати сваком слободно је!Лаки санци, к'о димови празни,Одлетише, исчезнуше јако;Ал' мени је и санова жао...„Сунце јарко, не сијаш једнако!“

Као шкољка сићано бисерје,У срце сам слику твоју скрио,Као мајка милом чеду свомеЛакокрилне песме сам ти вио;Ал' за песме нико већ не знаде:Увенуше, као лисје свако...Хој, па де ћу да утехе нађем?...„Драга мене не љуби једнако!“

Растурени светли ђулистани,Што их рука љубавна засади,Над њима се тужно вије душаКа' од ловца рањен голуб млади!К'о робови у окови тешки,Таман миле црни моји дани;Па никако не могу да кажем:„Ил' ме љуби, ил' ме се окани!“

Дивно вече... месечина мека...Лаган ветрић веје око мене,Звезде сјају, складне песме везуОд мириса тице опијене;Око игра, лице пламом гори,Жеље лете из срдашца врела...Та волим те, волим те бескрајно!...„Знаш, неверо, како си се клела?“

Празнином су постанули јакоСретни часи и благословени.Из прошлости златом опасанеТек јади су заостали мени;Ал' не бој се, невернице лепа,Не бој ми се: проклети те не ћу,Већ и опет безилно ти кажем:„Другу не ћу, за тобом — умрећу!“