Вуку Ст. Караџићу (Осман Ђикић)

ВУКУ СТ. КАРАЏИЋУ(Пркликом преноса костијуму из Беча у Београд)

Са свих страна, гдје год Србин живи,Твом помену ловор-вјенци лете,Па и овај прими славни Вуче,Што га моја млада душа сплете!

У том в'јенцу узалуд би билоТражит’ златом исплетених грана,Јер тај в'јенац ништа друго није,Него моја душа раздрагана.

Низ година, што ’но се је сплеоУ даљини изнад гроба твога,Кô да бјеше ланац тешких мука,Туђе легло — срца леденога.

Ал’ ти гредеш својој земљи сада,Своја земља лагана је рака,На твом гробу неумрли Вуче,Мирисаће српска ружа слатка!