Жудња за славом (Пушкин)

Када сам срећна срца, љубављу опијена,Ћутећи, блажен пао пред тобом на колена,И кад те гледах с мишљу: моја си вечно сада!Ти знадеш, мила моја, да л’ жељах славе тада?!Ти знадеш да удаљен од овог будног света,Сит таште славе што је задобих ко̂ појета,Нисам, заморен буром животних шумних вала̑,Ни свраћо̂ пажње гласу покуда̑ и похвала̑.Покуде зар су кадре уздисај да измамеКад твоје тихе очи гледају благо на ме!Кад твоја нежна рука на моме челу гори!Кад шапћеш: „Да л’ ме љубиш? Јеси ли срећан, збори!„Реци ми, као мене да л’ ћеш још љубит’ коју?„Реци, да никад нећеш оставит’ драгу своју!”Тада сам, збуњен, ћуто̂ и мишљах, препун среће,Да грозни час растанка никада доћи неће....Ал’ шта би? Плач, неверство, клевете са свих страна,На моју главу све се сручило једног дана.Шта бих и куд бих сада? Стојим ко̂ камен сињи.Ко̂ путник ког је бура застала у пустињи.Пред-а-мном све је мрачно.... ал’ сад, у часе ове,У моме јетком срцу жеље се дижу нове:Славе ја желим сада! Силно ме тежња гониДа увек име моје у твоме уху звони.Да сам свуд око тебе, све да те сећа мене,Свакога часка да те прошлости опомене,И мојих дугих молба, последње оно вече,Када ми, на растанку, у врту с Богом рече.1899.