Ноћна идила

Даница Марковић (1879–1932)

Ноћна идила

И брда, и поља, све околом спава,Тек жубор потока тишину пресецаИ капање росе што у ноћи јеца.А кроз облачиће месец просијава.То с висине луна баца светлост бледуНа висока дрва у дугачком реду.

Измаглица сјајна уздигла се горе,Крадући се у вис кроз мирну долину,Па тананим велом обвила планинуИ на њеном врху порушене дворе.А друм се беласа пут наших коракаКао горостасна, избледела трака.

Из првих цветића љубичице скромнеУздиже се химна ведроме пролећу,И са овим другим акорди се сплећуИз предела даљних природе огромне.И ту, сред лепота што се кругом роје,Ударе срдаца слушамо нас двоје.