Vilo, ka prosirili me prsi s ljubezni

Џоре Држић (1461–1501)

Vilo, ka prostrili me prsi s ljubezniI k tomu nadili razlike boljezni,

Za rajske tve oči, prilipše sunačca,Molim te izroči trud s moga srdačca.

Za anđelski obraz tvoj, kojim me s' smamila, 5Jur pamet i um moj da bi mi vratila.

Za bilo tve grlo, kojim me porazi,Ovi moj trud hrlo smiri ter utaži.

Kako sve gospoju hoću te još molit,Za slatku rič tvoju nemoj se oholit. 10

Najlipša meu zvizde, o svitla danice,Za rajske tve gizde ne bran' mi tve lice.

Ne čin' se želiti, cić Boga t' jur budi,Tako ti primiti tve srce što žudi,

Ar tko ljubi virno, ima ljubljen biti, 15I velmi š njim mirno pravo je živiti.