Два се тића побратила

Лаза Костић (1841–1910)

(Из драме Максим Црнојевић)

Два се тића побратила, до два сокола,Посред боја, посред мила, посред покоља,Крили су се загрлила побратима два,У бој лете, ране љуте храна су им сва.Тако тићи загрљени прелетају свет:Бела једна голубица сусрете им лет.Дивна беше, сјајна беше, рајски беше цвет,Превари се соко сиви, чаром обузет.Оста соко у опсени голубичиној,Дуго није побру вид’о, дуго није бој;Дуго није, — једва, једва даде им се срест’ —Ал' му побра не познаде побратимску свест!Перје му је сагорело, што ће незнаник?А голупче бегат’ стаде, непознат јој лик.Перје му је сагорело милујући плам:Милујући у три душе оста соко сам!