Летњи дани

Бесно је сунце васцелог данаОгњеним пљуском земљу тукло:Сунце је црне сенке жегло,Све се у бекству некуд повукло —Ал’ сад је сунце уморно легло...Тиња... Огњене ране га тишту —Ко жеравица на свом згаришту.

Тада лагано са свију странаЗемљу обави копрена су̑ра,Кад охрабрене сенке измилеСа дна провала, мрачних гудура,Где су у страху скривене биле —И жар се гаси и жега мине,Од њих, од росе и месечине.

8. VII 1924.