Поноћ је... месец

Милета Јакшић (1869–1935)

Поноћ је... месец крадом завирујеУ моја окна, сетно ме погледа,Бела му светлост на зиду мирује,На мојим грудма једна зрака бледа —

Тужна ко̑ спомен прошлости у тамиШто ме похађа у гробној самоћи:Њу шаље месец да мене измамиУ тајне шетње по чаробној ноћи.

Где страдалнику ко̑ у прошле данеМрак тајанствени мек загрљај спремаИ срце снажи, вида бол и ранеНоћ пуна хлада, росе и мелема.

Ал’ је преболо̑ страдалник, бол спаваУ мртвим грудма, дубоко у мени, —Тако поноћни месец обасјаваУ мрачној шуми гроб заборављени.