Тихо пристаниште

Кроз ноћ и буру на тихом жалуТрепере бели свитања зраци —Поздрав и збогом последњем валуШто те на брег спасења избаци!..

На високој се наћи врлети,Ступити на праг вечнога дома,Где ти житејско море не претиБуром ни страхом од бродолома;

Видети отуд — ко̑ с Хималаје —Земљу, далека пространства њена,Кроз сјајни вео чаробне МајеПрозрети лажи њених опсена;

Слушати како до тебе стижеДубоки несклад земаљске вревеШто доле бучи, а што га дижеГрешни потомак прамајке Еве; —

Док, очараним, онамо, слухом,Чути брујање далеких зво́на:Вечности позив да пођеш духомС немом поворком безброј ео́на

Уједан живот где се не мењаДан невечерњи, где вечно сјајуЗоре с химнама вечних јутрења —Знај да си дошо̑ свом завичају...

Мртав на земљи, васкрсно̑ ти сиЗа пут ка својој последњој мети:Кад до божанства смрт те узвисиДа вечно живиш — то је умрети...