У спокојству

Милета Јакшић (1869–1935)

У СПОКОЈСТВУЈа не знам што стрепим, шта ме боли тако,Кад се нити уздах нити суза јавља?У спокојству жељном нисам давно плакоНит' ме више спомен из прошлости здравља —Одвикнута мисо више ми не летаПо гробовљу тужном покојнога света.

Ал ми пламен суне на образе нујнеИз дубина, где ми мртви боли леже.Зачујем ли звоно кад жалобно зујнеПа се ко јецање по марли разлеже —

Тако с боним шумом ветрић шири крилоНад местима, где је гробље некад било;Кукавица тако у даљини кука,Кад огреје сунце, живне младо доба,А цветак пун слутње стрепи од тог звукаНад понором можда некадањег гроба...