Усамљена кућа

Она тамо сама кућица у пољуИзгубљена, изван друма и путева,Што у сметовима белим затрпанаУ пуст видик гледа и о нечем снева —Изгледа ко̑ да је прогнана из селаИли да је нека мисе̑ ту довела.

У њој човек један целе зиме гледаБеле магле што се полагано крећуИ блуде ко̑ у сну: слуша глас мећава,Зимњих бура што му колебу облећу —Ко зна шта ли њега из села домамиДа се у тој пустој равници осами.

Он отуд посматра, гледа мртву земљу,Коју обавија бео покров смрти:Ухом лови задње гласове животаА оком на мутној хоризонта црти,Ко сиве костуре низ голих дрвета,Далеке утваре ишчезнула света.

Свуд је тихо, бело... све је чудно такоУоколо, куд год нем поглед обрати,Ко да је пренесен у царство чудеса:Преображен гледа предео познати,Преображен и он себи самом бива:Под копрену белу што земљу покрива

С прошлошћу природе сахрањује̑ и онСтаре успомене; ново доба сањаДругу једну земљу; назире у духуЈедну бледу зраку далеког свитања,Кад ће свет у новим бојама да плане,Зора нових мисли у њему да сване.

Ћути и нада се — и његове надеУбиствена студен ни смрт не обара:Слути нови живот што се у дубиниЗемље — у дубини њега самог ствара...

Ћути замишљена кућица далека,И човек у њојзи што пролеће чека