Једно јутро

Пробудило се доцкан кишно јутроТужно и мутно. Улице каонеОсвануле су пусте. Немо ћутиДремљиво село што у мочар тоне.По злу времену једва се пробијаСлаб удар звона негде у даљиниКо̑ успомена. Звук кише и ветраЦарују само у овој тишини,И у мртвилу целог дана такоПролази време и киша ромиња.К’о костурница влажна стоји селоИ свака кућа ко̑ мртвачка скриња.Док с хоризонта, ко̑ бурни таласи,Густи и ниски, ветром узвитлани,Облаци иду као свод огроманШто се надвија да село сахрани.