Јесен у туђини

ЈЕСЕН У ТУЂИНИТужна момо у самотном паркуУ тишини далеко од људиЗашто ћутиш, што си замишљенаКуд ти поглед у даљину блуди?

Сплет увели од јесених ружаБолну мисо на челу ти скриваРастргани цветићи у крилуКрај њих рука немоћно почива

Образи ти као у сузамаОкупани у јесеној росиЛист опада са старих платанаУвелак ти почива у коси.

Тужна момо ко старог другараУ туђини тебе упознајемТужна момо ја те опет сретамС тајним болом, тихим уздисајем.

И где год те сретнем у том светуНевестице блеђана и младаСваког лета твоме венцу додамДва три листка увенулих нада.

Милета Јакшић: Песме, СКЗ, Београд, 1922, стр. 57.

Тужна момо, у самоћном паркуОстављена од света и људи,Зашто седиш тако замишљена,Куд ти поглед у даљину блуди?

Сплет увели од јесењих ружаБону мисо на челу ти скрива,Искидани цветићи у крилуКрај њих рука немоћно почива.

Оорази ти као у сузамаОкупани у јесењој росиЛист опада са старих платанаУвелак ти умире у коси...

Да, и овде ја у теби, момо,Познаницу давну упознајем —О, јесени, и овде те сретамС тихим болом, с тајним уздисајем.

Јер где год те застанем у свету,Невестице блеђана и млада,Увек твоме тужиом венцу додамДва, три листка увенулих нада.

„Јесен у туђини“, Нова искра, год. IV, бр. 1. Београд јануара, 1902, стр. 11.