Вечна песма

Милорад Поповић Шапчанин (1841–1895)

ВЕЧНА ПЕСМА

Дух раздраган, па у борбу прне,Напред граби, никад да се врне,Љуби, пева, сваки нектар пије,Снове брати, куми маштаније;Тек кад клоне, тражи тренут мираЗа нов живот да моћи прибира.

Дан за даном крши те и коси, —Задовољства, уживања носи.Ту је срце, али љубав где је?Снег старости већ лагано веје;Отима се твоја душа жива,Ал' је, најзад, бео плашт покрива.

Повучеш се у усамљен уг'о,Седиш, ћутиш и размишљаш дуго;Пред тобом се цео живот створи,Питам себе: зар се за то борих?Цео живот шарена ти шала,Драма, што се брзо одиграла.

Све кумире своје видиш мале,Не разумеш страсти истутњале;Ништ' у теби што под небо леће,Нит' те љубав, ни мржња покреће:Мутне мисли, без духа и мари,Још једини немили другари.