Неранџе. VI. Давно сунце утонуло

НЕРАНЏЕVI

Давно сунце утонуло,Месечина као дан,А ја јоште покрај тебеСедим тужан, жалостан.

Ја те гледам као стенаШто је стврдну поглед твој,Гледам твоје око плаво,Гледам цео живот свој.

И небо је горе плаво,У њему је звезда дост’,—Ал’ у оку твоме живиВечна туга и жалост.

Ја те нудим да те тешим,Пружам срце: ево, нај,А ти велиш: иди, драги,Тежак ми је загрљај.

Па се с груди моји дигнеш,Уздисај ти чујем лак,Где с’ на крили сетни дигнеТамо горе у облак.

Па се створи тамна звезда— Кад изгуби лаган лет —Па затрепти — те обасјаТвоја туга цео свет.

А и ја се у јад проспем —Говећ’ шељи срца свог —Мислим, тако савићу сеОко нежног срца твог.