У самоћи

У самоћи чујем такатТвога срца бурна, врела,Ил' уздахе кад си самаРасплакана, невесела.Слушам, бројим, а у душиЧаробне се дражи роје:И невине жеље онеИ молитва за обоје.

Ти си тужна у твом двору,Моја слутња мени каже;Твоје друге нису кадреТвоју тугу да разблаже. —Измучено срце твоје,Рај затворен, мене тражи:Отвори им срце чисто,Све им, душо, кажи, кажи!

Исповест је олакшицаКада боли душу ломе —Благо оном, ко се, болан,Поверити има коме!Па и ја сам ето срећанКазујућ' ти своје боле,Своју љубав надземаљску,Мој анђеле, мој идоле!

Ја те љубим, љубим, душо,Ти ми земљу небом ствараш,У самоћи када клонемТи ми душу разговараш.Љубимо се! Љубав самоЛепши, вечни живот дајеИ велика дела ствара,А на смрти — утеха је.