Утеха и нада

УТЕХА И НАДА

Кад се родих и кад се одгајах,Мрачна прошлост од мене затаја;Ил’ ако би снове јавом звали,Имао бих шарен венчић малиСпоменика из најслађих данаУбавога мога детовања.

К’о кад тица полетарче метнеУ благ кљунић, па учи да летнеПреко неба, преко витих грања,Те му с’ чини као све да сања:Тако и ја моје прве дане,Нежне, слатке, меке, обасјане —Опростите, сад ћу рећи криво —Ил’ сам снив’о, или сам ужив’о.

Али намах иза санка иренух,У зрелије кад се доба кренух:Неки терет свали се на менеИ несташе стазе утрвене,Посластица од невиних летаЗагорчи ми, па поче да смета,А душа ми, ’нако ведра, лака,Замагли се, к’о у сред димњака.

Онда стадох на раскршће света,Па од бола свуда се окретах;Нешто тешко притиште ми груди.Па кад видех гомилицу људи,Приђем једном, питам: ко си? шта си?«Ја сам злоба» — па ста да се плази,Смрче ми се, окренем се другом,А он крикну са највећом ругом:«Ја сам брига и људима владам,Своје трње у срца им бадам.»

Би ми тешко; моја душа млада,У свом цвету хтеде да опада;Ал’ тек онда представе се мениДве лепојке у белој копрени,Јасна светлост обличје им краси,Дробна роса нагиздала власи,Чела ведра као на врхунцеКад изшета подмлађено сунце,На образу благ осмејак седи —Да с’ истоииш, када те погледи.

Учини ми с’ ка’ да су ми својте.Благим гласом ја им рекох: Стојте!Шта сте? Ко сте? Куда ли идете?Ја вас молим да ме поведете.«Ми смо извор благостан и врео,Ми смо данак весео и бео.Очајању напретка не дамо,Из корена жиле му чупамо.На кога се камен •— терет свали,Наша рука доле га обали.Где видимо олеђену тугу,Ту проспемо ка’ шарену дугу— Кад за небо полушар прилепи —Росно цвеће разбрибрига лепих.Збогом, момче, у првоме цветуНаћи ћемо с’ у беломе свету.Све радости кад ти се покраду,Само зовни утеху и наду.»

То рекоше , па прнуше вису,Изгубише с’у слатком мирису,Ишчезнуше, ’нако лепе, беле —Можда горе Богу у анђеле. —А ја остах, парче хладне стене,У тишини горе усамљене;И без Бога, и ие желећ’ ништа,Стах на бину светског позоришта.И мгшуше истегнута лета.Ја се много по селени шетах:Пењ’о сам се к’о кад тица прне,Падао сам и у бездне црне,Где је поноћ, где је пуно тмина,И ледено море од горчина;Пливао сам по мору од сластн,Уживао и руге и части;Преживео свакојаке данеИ јурио свуда на све стране:Али кикад, кад најтеже беше,До срца ми јади не допреше;Увек сам се опирати знао,Никада им нисам подлегао.У најгори кад сам теснац пао,Ја сам наду и утеху звао,И хвала им, обе миле сешеЈуначки ме до врха изнеше.