ЂАВОЛАК

ЂАВОЛАК

Ишетао кале лицем спасов-данаИз светогорскога свога самостана.

Кад у гору стигну у меко залађе,У повоју свилном мушко чедо нађе.

Задрхта се кале од силних милина —И њему је срећа уделила сина!..

И у манастиру беше чуда доста,Кад братији старац свог престави госта.

Одјачав детенце негом духовника,Међ' вечитом песмом горскога песника.

Ништа не знађаше о свету, о људма,О цурама дивним и срцу у грудма.

Кад је мдади синак већ повећи биоИ књигу и писмо к'о свећеник штио:

Онда га поведе старешина седа,Да божије слово људма проповеда. —

Још сунашце није на западу село,Кад путници наши стигоше у село.

Недеља је била — варали се несу —Пред убавом црквом моме играле су.

За чудо је лепа једна дева била,Поред ње је баба загоркиња вила.

Она рујна уста, оне мирис-власи,И прегача бела, што ми цуру краси.

И ватрене очи, и пунане груди —Изненађен наход таман да полуди!

Мдађана му крвца у жилама врије,Још 'вака створења, још видео није!

Занешен дивотом ремека од света,Опијен мирисом живог овог цвета:

Лице му поруди од љубавног жараТе ослови свога пратиоца стара:

„Да чудно ме мучи, оче, помишљење,Какво ли је ово у колу створење?"

Прекрсти се старац, потом рече: „Раде!То је онај ђаво, што нам покој краде!"

„Дела, духовниче, дела, светогорче,Да купимо једно овако ђаволче!

Ако у манастир не ће да га приме —Ја ћу и у пак'о отићи са њиме!"