Вече

Као златне токе, крвљу покапане,Доле пада сунце за гору, за гране.

И све немо ћути, не миче се ништа,Та најбољи витез паде са бојишта!

У срцу се живот застрашеном таји,Само ветар хуји... То су уздисаји...

А славуји тихо уз песмицу жале,Не би ли им хладне стене заплакале.

Немо поток бежи — ко зна куда тежи!Можда гробу своме — мору хлађаноме?

Све у мртвом сану мрка поноћ нађе;Све је изумрло. Сад месец изађе...

Смртно бледа лица, горе небу лети:Погинули витез ено се посвети!...